ducin blog®:
kako to rade pravi majstori

Live Free or Die

Znate kako pametan Srbin zove glupog Srbina?

Telefonom iz inostranstva!

Ako baš imate neke potrebe da me čujete, od sada možete to da uradite samo telefonom. Broj je dole, na dnu strane.

Mislim da jedno vreme neće biti tekstova na ovoj strani. Ako ih i bude, biće to samo IT. Baš me zabole šta se tamo kod vas radi, nema više "politike".

Ko zna, možda se jednog dana opet sretnemo. Naravno, veliki pozdrav za bratiju.

OpenSource ekonomija

Na tržišnom rešenju zanimljiv komentar ranije odluke grupe Radiohead da svoje pesme učini besplatnim za download. Naime, grupa je dozvolila slušaocima da besplatno „skidaju“ pesme i ostavila im na savest da sami doniraju iznos koji misle da pesma vredi. Rezultati su poražavajući, što je dovelo do toga da grupa odustane od ovakvog načina distribucije. Kako kaže Slaviša Tasić, prema ekonomskim teorijama nije čudno što Radiohead nije ništa zaradio, čudno je da je uopšte imao ikakav prihod.

Ono što mene interesuje je kako se to odražava na ekonomiju Open Sourc-a. Jer, prema ovoj tezi, ako na primer MySQL server možete besplatno da preuzmete, očekivani prihod kompanije MySQL(ili ti SUN) teži nuli. Da li može da postoji kompanija, koja kao takva ima jedinu svrhu da generiše profit, a koja svoje poslovanje zasniva na open source poslovnom modelu. I da li uopšte postoji nešto kao što je open source poslovni model.

Sa druge strane postoji veoma jednostavan argument koji govori u prilog tome da je open source ekonomija moguća. Taj, da takve kompanije godinama postoje i da se njihova vrednost beleži pravim dolarima. Mene muči pitanje, da li kada MySQL „pokloni“ svoj DB server, tako pokloni i deo potencijalnog prihoda i profita. Da li su to dolari koji su izgoreli negde u vazduhu, i od kojih niko nije imao koristi. Čak ni krajni korisnik, koji bi dobio bolji proizvod da su te pare uložene u istraživanje i razvoj. Naravno, stoji da većina tih koji danas koriste MySQL ili bilo koji drugi OS proizvod, ne bi ni koristili ove proizvode da se oni plaćaju. Kako god stvari stoje, mislim da se ekonomisti nisu dovoljno potrudili niti posvetili odgovarajuću pažnju da nam objasne ovaj open source fenomen.

C++ pokreće Joint Strike Fighter

Verovatno ste čuli za Joint Strike Fighter(JSF). Cilj projekta je da se napravi borbeni avion koji bi objedinio potrebe sva tri roda vojske. Bilo je nekoliko emisija o razvoju ovog aviona na kablovskim kanalima. Ono što verovatno niste znali, je da je softver koji pogoni ovaj avion pisan u C++u. Za one hardcore C++ programere, ovde se nalazi dokument standarda kodiranja, koji koristi razvojni tim. Embeded sistemi, ugrađeni u ovakav avion, zahtevaju real-time izvršavanje(zamislite posledice u suprotnom), te su na primer, izuzeci(exception) i upotreba operatora new standardom zabranjeni.

Međutim, ovo priča nije toliko dokaz o upotrebljivosti i mogućnosti široke primeni C++a, koliko je dokaz da je vojska digla ruke od jezika Ada. Čime je, praktično, ozvaničena smrt Ade. Na širem planu, ovo nas podseća na nešto još važnije. Da koliko se god trudili prethodnih decenija da kvalitativno unapredimo postupak razvoja, uvek bi dolazili u ćorsokak. Rezultati su bili samo kvantitativna poboljšanja, merena jednocifrenim faktorom. Formalna specifikacija. Verifikacija i validacija. Transformacioni razvoj. CASE alati i generisanje koda. Sva čuda softverskog inženjerstva su bila tu,  ali rezultati nikada nisu zavredili veću pažnju. Sve te tehnike gotovo da nikada nisu videle širu primenu. Opet smo se vratili na početak. Na C++, kakav god on bio. Bolje, izgleda, nemamo.

No da što kraće pokušam da zaključim celu priču. Mnogi će izgleda morati da pročitaju taj „No silver bullet“. Razvoj softvera je ipak inherentno složen proces. Rešenje problema nećemo ugledati skorije. Iskren da budem, mislim da rešenje nećemo nikada ni naći. Možda zato što ovaj problem i nema rešenje.

Kako do IT kadrova

Danas će u Svečanom salonu Skupštine grada biti uručeni sertifikati polaznicima specijalističke informatičke obuke, a reč je o programu za podsticanje zapošljavanja u oblasti informacionih tehnologija koji je finansiran iz gradskog budžeta.

Program je kreiran u saradnji sa poznatom kragujevačkom softverskom kućom ''Hermes SoftLab Srbija d.oo'', sproveo ga je ovdašnji Prirodno matematički fakultet, a 15 polaznika, studenata i diplomaca će se i zaposliti u ovoj kompaniji. Vrednost projekta je 755 hiljada dinara, polaznici, koji su izabrani na konkursu, obučeni su za oblast softverskog inženjeringa. Izvor

Ako vas je prošla prvobitna euforija i napad sreće zbog ove vesti, možda počnete da se pitate ko pije a ko plaća u celoj priči. Da pokušam da vam objasnim situaciju na prostom srpskom. Skupština grada, parama iz budžeta, za potrebe jedne privatne IT kompanije, plaća jednom fakultetu da za dve nedelje svoje studente nauči ono što je trebalo, a nije ih naučio za 4 godine studiranja. Ne znam šta je gore. Fakultet koji ne može da proizvede normalan IT kadar, pa mora da organizuje nekakve „turbo“ kurseve. Tobože ozbiljna IT kompanija, koja je iz budžeta isterala milion dinara, za potrebe obuke i skrininga svojih kandidata. Ili pokvarena i korumpirana lokalna administracija koja je omogućila čitav ovaj cirkus, pa nam to predstavlja kao nekakav projekat od suštinskog i strateškog značaja.

U celoj priči žao mi jedino mojih kolega koji su opet ucenjeni i prevareni. Ili kako reče jedan od tih kolega: „Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa.“

Pravi programeri znaju C ?!

Nekada je najveća dilema studenata bila: „Da li treba da naučim C?“. Oni manje iskusni dolazili bi kod svojih iskusnijih kolega sa ovim pitanjem. Čini mi se, nažalost, ovo pitanje danas više niko i ne postavlja. Nekada je C bio stvar prestiža, a danas na onoga ko zna C gledaju kao na budalu, koja je protraćila par godina svog života. I da budem potpuno jasan. Kada kažem C, mislim tada na kombinaciju C/C++. I imam potpuno jasan odgovor. Pravi programer mora da zna C! Tačka. Oko ovoga nema rasprave. Ne zato što ga ja znam, već iz jedinog dobrog razloga koga mogu da se setim. C nema nikakvu zamenu.

Za one koji ne veruju meni, zanimljivo je šta kaže jedan poznati bloger. O onima koji ne znaju C:

• They don't really know what a pointer is.
• They're not even using a real compiler!  That thing they're using doesn't even generate native code you know.  It's "byte code", so it's not real.
• Those people have never had to manage their own memory.
• In fact, they've never really had to do anything at all.  I mean really.  They're building on a class library that's got more features in it than Photoshop.

Ne znam koliko su ovi argumenti objektivni. Niti znam koliko je ovo značajno za vas. Ali sa sledećim zapažanjem mogu samo u potpunosti da se složim:

1. All of the truly extraordinary developer s I know are people who really understand the kind of low-level details that C forces you to know.
2. Every programmer without C experience has a clear path of personal development:  Learn C.  Get some real experience using C to write a serious piece of software.  Even if you never use it again, you'll be a better programmer when you're done.

I možda ono najbitnije na kraju: Furthermore, I'll admit that knowing C is not a magic solution to poor skills.  A lousy developer who happens to know C is simply better equipped to hurt himself or somebody nearby. Ili na prostom srpskom: „Od lošeg programera, C će napraviti još goreg“. Jednostavno za neke nema nikakve pomoći. Osim možda da promene profesiju…